International Test Site

Jači ili nešto blaži tranzicioni optimizam od 2000., kakav se ispoljavao u nadi u oporavak ili uspostavljanje sistema vizuelnih umetnosti kod nas, kao da se sasvim urušio zaključno sa početkom globalne ekonomske krize koja nas nije mimoišla. Dva velika projekta kao što su izgradnja novog Muzeja savremenih likovnih umetnosti u Novom Sadu ili izgradnja Gradske galerije posvećene dr. Zoranu Đinđiću na Trgu republike u Beogradu, do danas su prestala da budu tema čak i u najoptimističnijim razgovorima iako su ovi projekti svojevremeno prošli snažno podržanu institucionalnu i projektansku proceduru: nagrađena su na javnim konkursima i političari su bili spremni da novac ulože u ove investicije. Ali, i investicije u rekonstrukcije MSU na Ušću ili Narodnog muzeja su splasle i neizvesno je kada će i da li će svi ovi projekti biti realizovani. Kultura je naravno prva koja plaća cenu recesije. Čak i Oktobarski salon koji se internacionalizuje od 2004. i lagano postaje vidljiva činjenica na mapi evropske vizuelne kulture, ove godine i pored svog jubileja kao 50. po redu ima značajno manji budžet od uobičajnog i skoncentrisan je na domaće umetnike za koje kustosi smatraju da imaju međunarodnu reputaciju i angažuju ih ne bi li se održao poželjni kontinuitet. Naravno, izlazak iz ovog sistemskog i finansijskog blata primećuje se kroz modifikovane programe institucija: Dušica Dražić i Una Popović sa site-specific projektom Belgrade: Nonplaces održanom tokom leta svoj koncept grade i na činjenici odsustva MSU sa likovne scene, kao što Oktobarski salon blago menja formu i institucionalno se povezuje sa već veoma respektabilnim Istambulskim bijenalom ili kao što MSLU Novi Sad ipak ostvaruje povoljan aranžman sa lokalnim Muzejom Revolucije u želji da se savremena vizuelna umetnost i dalje neometano predstavlja u centru Pokrajne. Ali iza ovih kompromisnih poteza, ma kako oni bili vidljivi i kvalitetni, ipak se krije činjenica urušavanja i, u kranjem, potpunog odsustva bilo kakvog ozbiljno institucionalizovanog sistema vizuelnih umetnosti na nivou države. Utoliko je značajnija činjenica da se negde na dnu ovih medijski prominentnih aktivnosti gradi jedna potpuno nova, iznenađujuća i u krajnjem odlučujuća strategija postojanja sistema. Ovde mislim na nekoliko važnih, ali svakako ne i jedinih projekata nastalih u javnoj izmaglici i najčešće uz samo ekspertsko prepoznavanje, a negde na margini medijskih propraćenih događaja: Muzej Macura u Novim Banovcima, International test site Dragana Ilića u Ritopeku, kao i Umetnička radionica Kuzman, livnica vajara Zorana Kuzmanovića koja već duže vreme prevazilazi svoju osnovnu proizvodnu namenu.
Trag svih ovde navedenih zapažanja vodi od otvaranja Muzeja Macura 03.maja 2008. koje je propraćeno tekstovima indikativnih naslova poput Jedan muzej koji radi S.Popovića1 ili npr. Kolekcionari brži od muzeja M.Đorđević2.

Sva tri projekta karakteriše jedan broj važnih i očitih sličnosti: 1. oni su realizovani privatnim kapitalom, bez donacija i uz evidentne mogućnosti da opstanu kao samoodrživi; 2. Pokušavaju da kombinuju strategije kolekcionarstva, izlaganja, ali i aktivnosti poput radionica vizuelnih umetnosti, internacionalnih projekata saradnje i residence programa koji ih u celini čine centrima vizuelnih umetnosti; 3. projektovani su uz manju ili veću pomoć arhitekata, ali su na kraju pre realizacije samih vlasnika nego realizacije profesionalnih arhitektonskih konceptata; 4. Nalaze se na veoma karakterističnim mestima, van gradova i , slučajno ili ne, uz samu obalu Dunava u autentičnom i ambijentalno ubedljivom prirodnom okruženju.

Vladimir Macura, poreklom iz okoline Knina, svoj kapital je stekao u Beču, i tu otpočeo svoju kolekcionarsku karijeru zanimajući se prevashodno za dela istorijske avangarde i neoavangarde 20. veka. Kolekcija je predstavljena našoj publici u par navrata da bi se 2008. u potpunosti instalirala u Novim Banovcima, u objektu koji je vlasnik sagradio na oko 650m2 uz pomoć arhitektonskog autorskog tima Kucina-Katić koji su postavili osnovnu matricu objekta u duhu meandra Julija Knifera. DaNS je već pisao o ovom objektu a postoji nejasnoća oko toga jesu li Kucina i Katić bili do kraja zadovoljni ispunjenjem njihovih autorskih zahteva u realizaciji dela. Nezavisno od toga, njihov će se objekat nesumnjivo nalaziti u svim budućim pregledima srpske arhitekture, kao delo izraženo savremeno mišljene arhitekture. Iako pre Kolekcija nego Muzej, ovaj je objekat danas nezaobilazni punkt srpske umetnosti.
S druge strane Beograda,takođe na obali Dunava na mestu Jugovo, nekih 3-4 km uzvodno od Smedereva od 2003. formira se već svakako najkvalitetnija domaća livnica koju je oblikovao vajar Zoran Kuzmanović, a koja je za 6 godina svog postojanja postala mnogo više od puke zanatske radionice. Kuzmanović je, naime, uspeo da u veoma atraktivnom arhitektonskom kompleksu napravi stecište umetnika iz čitavog regiona i prevaziđe osnovne komercijalne delatnosti livnice. U arhitektonskom oblikovanju pomogao mu je, s početka, arh. Petar Vukoičić, ali je Kuzmanović značajnom vajarskom umešnošću uspeo da samostalno oblikuje vredan i bogat arhitektonski prostor sa ponešto postmodernih igara odnosom industrije sa dobro materijalizovanim istoriofilskim stilom i vajarskim elemenatima u prostoru u kome se prožimaju rad, boravak i mesta za komunikaciju. Interesantna je činjenica da je uz međusobnu podršku Radionice i Gradske galerije u Smederevu, sam grad postao značajno mesto na umetničkoj mapi Srbije. Radionica se sve više okreće nekomercijalnim i kolekcionarskim aktivnostima za šta se lagano i stabilno stvaraju svi uslovi.
Ako nešto od svega ovoga razlikuje Ilićev ITS onda je to jasan koncept izgradnje laboratorije umetnosti, u celini posvećene kako zaostavštini samog umetnika tako i ideji da se od ITS napravi mesto permanentnih umetničkih događaja bez obavezujućih i nužnih muzeoloških, kolekcionarskih ili komercijalnih dopuna.

Arhitektonski kompleks Dragana Ilića

Dragan Ilić3 se u Srbiju vratio 2002. godine, nakon 17 godina neprekinutog odsustva, a iz New Yorka gde je na East Willage-u uspeo da sabere svoj dugo godina sakupljani kapital i praktično ga od 2003. u celini uloži u International Test Site u Ritopeku. Nešto manje od dve godine je pokušavao da pronađe lokaciju za svoj životni projekat i pronašao je na praktično idealnom mestu: to je brdo pod nazivom Orlovsko gnezdo, koje se uzdiže visoko nad Dunavom i sa vidnom orjentacijom na sve četiri strane sveta. Pogled sa mesta je praktično beskrajan: na severu se prostire Banat, sa gradom Pančevom koji se vidi kao na dlanu, levo je velika Dunavska okuka kod Vinče, a Vinča i Ritopek nalaze se na gotovo istovetnoj udaljenosti od lokacije u uvalama na samoj obali reke. Daleko ka istoku mogu se prepoznati obrisi Smedereva, a pogledom ka jugu dominira kontura Avale i već oblikovanog Avalskog tornja da bi se pogled širio dalje ka Šumadiji. Na lokaciji među vinogradima i zasadima voća, sa pogledom na prostranstva žitnih polja Vojvodine imate utisak da ste na krovu Srbije. Ovo mesto obeležava i visoka instalacija za prenos signala mobilne telefonije koja se nalazi tik uz Ilićev kompleks i kao da već iz velikih daljina nagoveštava mesto komunikacije.
Ilić je prvo kupio oko 14 ari placa na samom vrhu Orlovskog gnezda na kome se danas nalazi arhitektonski kompleks, da bi, u međuvremenu, uspeo da dokupi još oko 48 ari uz samu lokaciju i omogući buduće širenje kompleksa. 2003. godine je započeo sa građevinskim radovima, uz početnu pomoć prijatelja arhitekata, ali je kompleks u celini osmislio samostalno. Danas ITS predstavlja impresivnu arhitektonsku celinu koja je još u izgradnji ali je nesumnjivo da nikada neće ni biti završena ne zato što Ilić za to nema mogućnosti niti snage, već iz jednostavnog razloga što čitav kompleks nije ni planiran da ima svoj formalni kraj. Radi se o arhitekturi kao procesu, work in progress strategiji i ideji da će ovaj arhitektonski kompleks živeti u večitoj transformaciji.
Prvu fazu projekta predstavlja kuća umetnika veličine oko 400m2 zatvorenog prostora sa dodatnih oko 200m2 terasa koje se šire oko čitave zidane strukture. Pored garaže i pomoćnih prostorija u kući se nalazi oko 70m2 prostora koji ima studijski, ateljejski ili izložbeni karakter, uvek određen prema samim događajima koji ga artikulišu. Ali, i sam stan umetnika predstavlja svojevrsni izložbeni prostor. Dnevni boravak, okrenut prema Dunavu na severu ima čitav zid u staklu i namenjen je posmatranju i kontemplaciji.
U drugoj fazi projekta Ilić je na južnoj strani placa sagradio trobrodni izložbeni prostor veličine 20x22m koji je sa tri strane potopljen u tlo i na čiju se krovnu ravan pristupa sa samog osnovnog nivoa placa ili ulaznog nivoa kuće jednim uskim i duhovito oblikovanim stepenikom. Izložbeni prostor ima samo jednu skrivenu i zatvorenu fasadu. Ovaj kubus je osvetljen sa 6 staklenih i prohodnih otvora na ploči krova, sa po dva za svaki trakt, a ulaz se nalazi na dnu stepeništa postavljenog sa desne strane između masivnog potpornog zida i samog kubusa izložbenog prostora. Prostor je uređen i funkcioniše kao izložbeni a u tu svrhu su u dnu stepeništa smešteni depo i ofis.

Ono što je u konceptualno-arhitektonskom smislu bitno to je činjenica da se Ilićeva kuća doživljava kao kuća pogleda. Masivni beli kubusi koji je sačinjavaju, prirodno izrastaju iz tla i čine uzbudljiv prizor na vrhu brda, kroz očekivanu transformaciju tla ili teritorije u oblik, a prirodno je zatvorena kako bi mogla da optimalno vrši svoju izložbenu ili radnu funkciju. Mnogi arhitekti bi ovaj oblik nužno mislili kao Mies van der Rohe-ov stakleni kubus ili bilo kakav glass house kakav bi predvidelo mnoštvo arhitekata obezbeđujući time četvorostranu orjentaciju i pogled, ali Ilić postupa promišljeno i unutar prostora stvara ubedljive radne i izložbene elemente. Ovo nije kuća koja je projektovana nužnim uvezivanjem funkcija u racionalnu celinu, koliko struktura koja se svojom unutrašnjošću i otvorima u celini prilagođava okolini. Ovde kao da dolazi do jednog projektantskog metodološkog obrta: umesto da se pozicije funkcionalnih elemenata uvezuju jedne sa drugima forme su u potunosti projektovane prema environmentu. Svaki otvor je različit i mišljen kao tačno pozicionirani vidikovac ka tačno određenom mestu u okolnom pejsažu. Time Ilić čini jednu važnu metodološku komponentu kuće: ona je projektovana kao sistem pogleda iz unutrašnjosti, a ne kao formalno kontekstualizovani oblik u specifičnom prostoru.
Terase u potpunosti odgovaraju ovoj Ilićevoj strategiji i nižu se oko oblika praktično spiralno, penjući se ka malom, gotovo brodskom vidikovcu na najvišoj ravni kuće.
Sublimacija ove ideje pogleda oličena je u jednom fascinantnom Ilićevom konceptu: on 2008.godine kupuje jedan hektar zemljišta u vojvođanskoj ravnici, preko Dunava, na oko 4km udaljenosti naspram kuće i ima već razrađenu strategiju postavljanja umetničkih instalacija i objekata na toj lokaciji koje će iz kuće ili sa terasa biti posmatrane teleskopima. Sam ovaj koncept predstavlja umetnost po sebi, i neće biti potrebno mnogo intervencija da ovaj Ilićev koncept opravda svoju uzbudljivu kreativnost i interpretativni značaj.
Kada govori o odnosu kuće i izložbenog prostora na južnoj strani placa, Ilić govori kao o odnosu remorkera i barže kakvi se u gotovo svakom trenutku mogu videti kako plove Rekom pod kućom. Kuća je pogon a izložbeni prostor neka vrsta derivacije tog pogona. Ova veoma hrabra i predivna asocijacija podseća na koncept Holleinov-og Nosača aviona u žitnim poljima, a na neki način, i stvarno i u simboličkom smislu, na W.Herzog-ovu režiju podizanja broda na planinu. Ja sam imao snažnu asocijaciju na Loos-ove jednostavne i moderne kuće, ili čak pre na Koolhaas-ovu Casa da musica u Porto-u, ali me je Ilić usmeravao ka svom bitnom uzoru koga predstavlja američki arhitekta Frank Gehry ( skulpturalna forma ), govoreći o svojoj ambiciji da vremenom, različitim umetničkim intervencijama, oblaže objekat pa i time održava njegovu dinamičnu funkciju. Daleka asocijacija na uklopljenost oblika u prirodno okruženje vodi do kompleksa Xanadu, Calpe u Španiji arhitekata Ricardo Boffill-a i partnera iz 1967. , ali i na Svetilište Ise, hram Naiku u Japanu, ne samo po ogromnim stenama koje je kao markere Ilić postavio u prostor kompleksa, već pre onda kada Ilić govori kako mu je želja da se za 50 godina njegov kompleks uništi i sagradi novi u duhu nadolazećeg vremena.

Zanemarujući samu formu, a ističući koncept i smisao Ilić postupa veoma racionalno i u materijalizaciji objekata i čitav kompleks gradi konvencionalnim i mahom jefitim materijalima, koji se najpre ogledaju u klasičnoj individualnoj gradnji zida i otvora, u ogradama koje su jednostavne poput brodskih i bez namere da bilo šta ovu arhitekturu ističe kao reprezentaciju imetka i moći već, naprotiv, podržava njenu nekonvencionalnost i komunikativnost.

Laboratorija

International Test Site je stavljen u funkciju u maju 2007. godine kada je Ilić u Ritopek doveo slavnog austalijskog umetnika grčkog porekla i svog prijatelja Stelarc-a koga je upoznao za vreme svog dugogodišnjeg boravka u Australiji. Stelarc i Ilić se bave komplementarnim postupcima u umetnosti i njihov je odnos i razumevanje očekivano. Tom prilikom održana je i prezentacija grupe mlađih, mahom grčkih umetnika kao i Stelarc-ovo predavanje Naizmenične anatomske arhitekture: plastificirana tela, parcijalni život, umnoženi organi i dodatno uvo. Ova privatna Ilićeva akcija doživljena je kao bomba u ekspertskim krugovima srpske scene, ali je prošla kroz relativno skromnu medijsku pažnju iako se radi o poseti jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika današnjice4. Od tada, Ilić se bavio uređenjem Site-a često boraveći na relaciji New York - Beograd, spreman da i telefonom rešava detalje svoje arhitektonske realizacije. Nezavisno od, za sada, umerene javne funkcije ITS-a, ovaj je prostor postao značajno stecište gotovo svih relevantnih aktera domaće scene vizuelnih umetnosti. Na svakom kvadratnom metru prostora realizuje se umetnost: od Ilićevih land-art intervencija, velikih pomeranja i planiranja zemljišta do malih ali ubedljivih intervencija umetničkim objektima koji kao da su u stalnom pokretu i pronalaženju svog mesta u prostoru.
Ilić je svoj uzor u formiranju Laboratorije pronašao u aktivnostima Media Lab-a Nicholas Negroponte-a sa MIT ( Massachusetts Institute of Technology ), čiji je rad pratio i prepoznao ga kao ključni koncept za razvoj ITS-a. Taj presudan uticaj usmerio je njegove ambicije ka višemedijskom delovanju i snažnoj fuziji umetnosti, nauke i kulture u jedinstveni projekat Laboratorije. Otuda ne čudi Ilićeva saradnja sa pojedinim naučnicima u Institutu u Vinči sa namerom da i ove naučno-tehnološke aktivnosti nađu svoj radni i izložbeni prostor unutar ITS-a. Ovim se ne sputava Ilićev interes ka klasičnim medijima vizuelnih umetnosti poput slikarstva ili skulpture, jer se upravo i time ističe višedimenzionalnost koncepta Laboratorije. Sublimni Ilićev koncept Laboratorije predstavlja uspostavljanje prostora permanentnih eksperimenta u umetnosti svih medija.
Već je pomenuto da ITS ne predstavlja nužno kolekcionarski ili muzejski projekat već pre jednu vrstu multimedijalnog centra ( robotical-sound-visual art ) koji će biti otvoren za sve vrste istraživačkih projekata u oblasti umetnosti, a bez striktnog programa i u stanju permanentne transformacije i razmene programa i ideja. Po tome je Ilićev projekat apsolutno jedinstven unutar domaćeg sistema umetnosti.

Od budućih događaja International Test Site-a za sada je predviđena i sa Jurijem Krpanom ugovorena velika izložba 30 umetnika iz slovenačke Kapelice koja će nakon Brisela i Vašingtona biti prebačena u Ritopek. Do tog događaja Ilić će nesumnjivo održati veliki broj kontakata i ad hoc projekata koji su u ITS-u već uobičajni i redovni. U prostoru će Ilić pripremati i svoju veliku retrospektivnu izložbu predviđenu za 2012.godinu u MSLU u Novom Sadu. Pored toga što mu ostaje da iz Australije i Amerike brodom doveze dva kontejnera svojih radova i dokumentacije Ilić već planira da na susednoj parceli izgradi 8 stambenih kapsula ( kako ih profesionalno arhitektonski naziva ) koje će biti postavljene na padini ka Dunavu i predstavljati bazu za realizaciju residence programa ITS-a, kao i samo proširenje izložbenog prostora koje je , za srpske uslove, već sada samo po sebi ogromno.

Ako nešto zaista predstavlja, a ne samo nagoveštava, izlazak iz tesnog prostora tranzicije, onda je to svakako, između navedenih, i projekat Dragana Ilića International Test Site u Ritopeku. Ne zato što nema aktera ili retkih i povremenih, mahom međunarodnih izložbi koje opisuju ovaj prelaz, već zato što na nivou institucija ili ukupnog sistema umetnosti ovakav projekat zaista označava jedinstven a nužan iskorak. Zato je važno ovakvim malobrojnim projektima posvetiti posebnu pažnju.
Sa stanovišta arhitekture, može se konstatovati kako kvalitetno izvedena istraživanja, ideje i koncepti mogu da se formiraju u vredne realizacije čak i kada nemaju strogo profesionalnu pratnju. Ovi rezultati u arhitektonskom projektovanju treba da budu i opomena i inspiracija profesionalnim arhitektima, koji su kod nas najčešće skloni da zanemaruju teorijsku, kulturnu i socijalnu konstituciju arhitekture.

Milorad Mladenović, septembar 2009.

[1] Dnevni list Večernje novosti od 21.04.2009., Beograd

[2] Kultura / Umetnost / Nauka (subotnji kulturni dodatak Politike) od 14.06.2008., Beograd

[3] Dragan Ilić je rođen 1948. u Begaljici kraj Grocke. Od 1970. živi u Australiji gde se školuje na Umetničkoj akademiji u Kanberi, a školovanje nastavlja na Filmskoj akademiji u Sidneju, na odseku Video-art. Od 1977. živi i radi u Njujorku , gde zauzima važno mesto u krugovima tada veoma aktivnog umetničkog pokreta vezanog za Ist Vilidž (East Willage), gde sarađuje sa brojnim umetnicima i kritičarima poput Kiki Smit (Smith), Davida Vojnarovica (Wojnarowicz) ili Karla Markomika (McCormick). Od 1974. izlagao je samostalno u Sidneju, Melburnu, Kanberi, Čikagu, Njujorku, Tokiju, Briselu, Parizu, Amsterdamu, Beogradu i Pusanu ( Južna Koreja ). Od grupnih izložbi izdvajaju se one poput " Deset jugoslovenskih umetnika " u Njujorku 1982., na Dokumentima 7 u Kaselu 1982. sve do " Konceptualna umetnost " autora M.Šuvakovića u Beogradu 2008. Sadašnja umetnička istraživanja Dragana Ilića kreću se " u sferi robotike i kombinovanja kompjuterske tehnologije sa performativnim mogućnostima robotizovanih mašina koje se koriste za izvođenje crteža velikih dimenzija putem moždanih senzora " (navod sa delovima cv-a preuzet je sa http://www.czkd.org/programi). Dragan Ilić je inicijator i osnivač umetničke radionice International Test Site u Ritopeku, koja sa aktivnostima započinje 2007. godine.

[4] O događaju videti, na primer: Timotijević, S., Iznenadna medijska čuda, str.7, kao i STELARK u Beogradu, str 18., ArtFAMA / Museum & Gallery Guide br.4 , G.L.O.R.I.J.A., maj 2007., Beograd