Gynealogia Dyslectica

Artists:

Aleksadra Čalić,
Marko Kovačič
Kustos: Olja Nikolić Kia

Izložba Gynealogia Dyslectica umetnice Aleksadre Čalić i umetnika Marka Kovačiča pripada domenu kritičke, subverzivne umetnosti. Zbog čega iznosim ovu tvrdnju?

Situacija u kojoj Aleksandra ugrađuje u ustima svoje majke skulpture Marka Kovačiča, Plastose, predstavlja Događaj. Ovaj Događaj se zbiva na nekoliko planova.

Tehničko izvođenje ovog rada i njegovog prikazivanja ne bi bilo ostvareno da Aleksandra ne raspolaže veštinom koja proizilazi iz njenog obrazovanja. Naime, ona se profesionalno bavi stomatologijom. Ovo je na prvi pogled jedna privilegovana pozicija, koja podrazumeva društveni ugled i dobar ekonomski status. Međutim, istovremeno, to je i pozicija radnice, koja i metaforički i bukvalno radi jedan krvav posao. Ta praksa uključuje dugotrajno stajanje, mnogobrojne zamorne rutine i procedure koje se ogledaju kako u pokretima tako i u komunikaciji. Može da se kaže da je rad u zubarskoj ordinaciji u nekom smislu sličan radu na traci, iako nije tako percipiran zbog socijalne moći koja proizilazi iz ovog zanimanja. Tu dolazimo do prvog razloga za Gynealogiu Dyslecticu, a to je distanca prema tim rutinama, izmišljanje novih načina da se postigne profesionalni rezultat, propitivanje svakodnevice i naravno, igra.

Ovaj čin postaje moguć pristankom majke Mirjane na ugrađivanje Plastosa, na odmak od standarda, klišea, ali i njenim pristankom na dokumentovanje procesa, na izlaganje pogledu Drugog i to delova tela koji obično nisu nosioci egzibicionističkog zavođenja, već izazivaju zazornost. Na delu je i ženska solidarnost i to u situaciji lišenoj odnosa moći, ne samo zato što je odsutan ekonomski momenat i što je prisutna razmena, već i zbog toga što, porađa intimnost, zbližavanje, sa pacijentkinjom – majkom. Sam predmet proizvodnje tako prestaje da bude Roba jer ostaje skriven ispod krunica u majčinim ustima, zadobija simboličku vrednost i nastavlja da funkcioniše kao umetnost koja reartikuliše vladajući diskurs.

Ova kolaboracija se proširuje, kao i njena značenja, Plastosima Marka Kovačiča, jer to nisu bilo koje skulpture, već su deo šireg narativa iz fantastičnog Sveta Plastosa koji ironijski propituje fantazam čovečanstva o besmrtnosti i savršenstvu, opsednutost stvaranjem poželjnih tela sa jedne strane i kataklizmom sa druge.

U direktnoj binarnoj opoziciji prema svemu ovome, kao priznanje i svesnost o tome da je ova intervencija u dominantni prostor samo iskorak u utopiju, stoji činjenica da su deo rada GyDy i Plastosi u ustima naručioca Kralja Gorazda, isto koliko i činjenica da je ovu izložbu podržalo Ministarsvo kulture Slovenije, a omogućio besplatni rad samih umetnika i nebrojeno prijatelja u lancu komunalne razmene.